Miloš (5) je pozvao beogradsku policiju da mu pomognu da nađe mamu. Kada su čuli gde je, zaposleni su počeli da plaču

0
1139

Zaposleni u Hitnim službama svakodnevno prime na stotine poziva ljudi kojima je na ovaj ili onaj način potrebna pomoć, ali ponekad, nakon nebrojeno mnogo sati priče, dogodi im se poziv na koji ne mogu da ostanu ravnodušni.

Dete, dečak

Dete, dečak, Foto: Shutterstock

Tako je bilo i ovog puta, kada je petogodišnji Miloš pozvao policiju kako bi mu pomogli da pronađe majku. Prenosimo priču koju je objavio Vladimir Ilić na svom blogu.

– 192, kako Vam mogu pomoći?

Sa druge strane čuje se samo tiho šuštanje…

– 192, dobili ste hitnu službu, kako Vam mogu pomoći?

Nakon drugog pokušaja dozivanja nepoznate osobe koja poziva policiju oko pet popodne tj. 17 časova, napokon se čuo dečji glas:

– Zdravo, da li mogu da Vas pitam gde je moja mama?

– Kako se zoveš? Odakle nas zoveš? Kako se zove tvoja mama? – dispečer je odmah selektovao na računaru pretragu i lokaciju poziva za koju je neophodno najmanje tri minuta razgovora.

– Miloš.

– Koliko godina imaš Miloše? Polako, smiri se, naći ću tvoju mamu. Da li znaš gde je otišla?

– Imam pet godina. Gospodine policajcu, moj tata je juče otišao negde… Ona je bila pre podne kući i rekla mi je da će da se vrati večeras da zajedno gledamo film. Ona se još nije vratila. Tata me je zvao i rekao mi je da je otišla na neko lepo mesto koje se zove raj i da se neće brzo vratiti, ali da će se jednom vratiti i da ne brinem. Tata još nije stigao… (uzdah dečaka

Dispečer je bio stariji čovek, 64 godine. Dragutin. Imao je dva sina. Oba su poginula u ratu devedesetih godina u Bosni i Hercegovini. Kada je čuo ovo, naježio se. Držao je jedva slušalicu i krenula mu je suza iz oka, ali se suzdržavao kako bi prošlo više od tri minuta da locira poziv.

– Miloše, tvoj tata se sigurno brine o njoj. Raj je lepo mesto. Nemoj da brineš. Siguran sam da će se vratiti.

– Da. Ali moj tata je plakao… i nije bio baš srećan kada mi je to rekao. Je l’ možete da mi kažete gde se to nalazi i da odete po nju? Ja ne mogu… nemam ključ.

Sada već nije mogao da suzdrži suze koje su se već slivale niz obraze, ali se pridržavao mikrofona i pokušavao da ostane pribran. Srce ga je stezalo i bolelo sve iznutra kako je slušao njegov mladi glas kako izgovara ove reči. Kao da je vreme stalo.

– Miloše, slušaj me. Tvoja mama je otišla na jedno lepo mesto. Vratiće se sigurno. Veruj svom tati. On ne laže. Da li te je ikada slagao do sada?

Tuga tužan plač očaj otac smrt

Tuga tužan plač očaj otac smrt, Foto: Shutterstock

– Jeste!

– Kada mili? – nasmejao se policajac.

– Kada smo bili kod zubara. Rekao je da neće boleti. Trebao je samo da mi kaže. Ja se ne plašim.

Dispečer je držao glavu nad stolom i plakao, ali u sebi i samo spuštao suze niz obraz. U stanici oko njega bila je mrtva tišina i svi su gledali u njega i njegov sto sa čuđenjem šta se dešava. Niko ništa nije progovarao.

– Sada ne laže. Veruj meni. Ja nisam bio tamo ali znam neke moje jako drage ljude koji su dugo tamo. Tamo je ponekad i lepše nego ovde. Ali vratiće se, nemoj da se brineš. Da li ideš u školu?

– Ne. Idem u vrtić. Samo crtam. A kada će da se vrati?

– Vratiće se kada bude bila spremna. Možda je otišla da se odmori mili. Zašto se toliko brineš, pa nije prošao ni jedan dan?

– Nije. Ali ja nju mnogo volim. I hteo sam da joj kažem da me je pohvalila vaspitačica. Sve sam uradio kako je htela. Nacrtao sam nas troje. I veliko sunce iznad nas. Ja volim leto.

– To je predivno! Ti si divan dečak!

– Možda jesam. Ali voleo bih da zna šta radim dok je u tom raju. Kako da joj se javim? Je l’ možete vi da joj pošaljete poruku?

Dragutin je obrisao stotu suzu sa obraza i nastavio razgovor pokušavajući da dečak ne primeti da sve vreme zapravo plače.

– Ne mogu. Ali možeš ti. Znaš kako ćemo? Ti, kada se tata vrati, sutra ga zamoli da odete u šetnju. Svake nedelje uzmi jedan plavi balon i za njega zakači svoj crtež ili bilo šta što hoćeš da joj kažeš. Ako ne znaš da pišeš još uvek, zamoli tatu da to napiše.

Dečak, ilustracija

Dečak, ilustracija, Foto: Profimedia

– Znam da crtam! Ja najbolje crtam! Je l’ će ona to videti?

– Siguran sam da hoće Miloše.

– Hvala Vam puno! Vi ste sigurno divan otac! Zvučite kao moj deka i puno ste mi pomogli!

– Čuvaj se Miloše. Hvala što si pozvao, ako ti ikada zatreba pomoć. Mi smo tu.

Spustio je slušalicu i počeo da plače čim se čulo lupanje telefonske slušalice o prijemnik. Držao se za obraze i gledao u prazno. Sve kolege su se okupile oko njega, ali niko nije postavljao nikakva pitanja. Ubrzo su se razišli jer im je bilo jasno šta se desilo. Dečak nije bio u problemu i nije poslata nikakva jedinica na mesto poziva.